Pesma koju nikada nećete razumeti
Prekrstio sam ruke
Osećaj je zamro u dnevnom svetlu
Umoran sam
Ne
Ja nisam pesnik
Ja nikada nisam pisao reči koje ćete lako razumeti
Ja nikada nisam ni sanjao reči
Koje će se razvlačiti od straha do straha.
Ja nikada nisam pisao o majci
Ja nikada nisam pisao o proleću
U mom proleću nisu cvetale tikve
U mom letu ribe nisu govorile nemuštim jezicima
U mojoj zimi pahulje su padale ljudima iza ledja
I tiho su šaputale da su gladne.
Ja nisam pesnik dragi moji
Ja nisam onakav kakvog me volite
Ili mrzite
Ja ne postojim medju ljudima
Medju glumcima i medju naredjanim knjigama
U policama od čokolade.
Ja ne dišem isto kao vetrovi koji vam
Nose uredne frizure
I kao dosadne kiše od kojih se uvlačite
U celofane svilenih bombona
Ja vam nisam takav pesnik.
Ja vam nisam ništa.
Nisam ja neki pesnik koga možete pitati
O stihovima i očekivati da vam govorim
Kako je poezija spasila duše
Nisam ja takav
Ja ne poznajem niti jednu spasenu dušu
Do mrtvih ljudi za kojima sam plakao.
Ja ne pijem kafu sa dobitnicima nagrada
Ja ne nazdravljam nikada sa onima koji vole nazdravljati
Ja se bojim.
Ja sam ušao u zidove onih kuća koje su obeležene
Za rušenje
I pevam vam o njihovim poslednjim danima
O osmesima davnim koji umiru na trošnom malteru.
Hahahaha
Mene ste zamenili sa nekim
Ja ne pišem pesme i ako ih možda i pišem
Ja lažem da sam ih napisao
Ja svoje pesme oblačim u neke nepoznate ljude
Ja mojim pesmama dajem čudna imena
Neka imena koja ne može voleti niko
Moje pesme su slepci i beskućnici
Moje pesme nose vašu kičmu.
Ja nisam pesnik
I nikada ne govorite da sam pisao
O majci
O proleću
O vaših petnaest godina i gubljenju nevinosti
Ja sam samo pričao o nekim ljudima
U koje se dobrota sakrila
Bežeći od trgovaca koji se maskiraju u poslednje sate
Umrlih karnevala.
Ja sam čak jednom pisao o zadnjem obroku
Onoga koji je prepoznao smrt u svom tanjiru.
Ja sam jednom pisao o detetu koje se rodilo sa dve glave
Ja sam Sylvestru pokušao da objasnim
Odakle dolazi krvavi šapat moje slobode
Koja se piše sa velikim K.
Ja sam jednom slikao plač koji je goreo u očima Darijusa šegrta
Dok su mu ženu palili na kostima njegove dece.
Ja sam samo pričao ko je ko
Na slikama pored moje i vaše dece.
I sve to baš ni malo ne dokazuje
Da sam pisao pesme.
Samlela su se tela mojih reči
U stroju koji je mesec izmislio
Da bi vam zamaglio oči u zlatu i blještavilu lažnih proroka.
Kada bih mogao da zaspim
Kada bih mogao da zaboravim kako se gleda u tudje oči
Kada bih mogao da ne znam taj jezik plača
Kada bih mogao da umrem na nogama
I tako mrtav da živim od istine do istine
Od kamena do kamena
Sve dok me ne zaboravite
Kada bih mogao da udjem u tu školjku
I da do kraja sveta prespavam
U toj pesmi koju sam njoj obećao na kraju svega.
Biće to pesma
Koju nikad nećete razumeti.
Autor: Dylan Horman
Facebook
Twitter
Instagram
RSS