Od prodavnice do kuće mi treba nekih 300-400 metara (znači i od kuće do prodavnice toliko, prim. aut), jedna kratka ulica. U njoj je Medicinski fakultet, što je bitno za nastavak priče. Po izlasku iz prodavnice, krenem niz tu ulicu. Jednu devojku bez kišobrana pretiče momak sa kišobranom i usput joj se javlja, ona mu odgovara “Ćao, kolega” i tako to, sve se dešava ispred mene.
Već pi*d*m što joj nije ponudio da ide sa njim, pošto očigledno idu u istom pravcu, psujem mu od majke sve redom po ženskoj liniji. Ubrzam i taman dok sam stigao do tetke u tom psovanju, prestignem malopre pomenutu devojku i reko’ “Izvini, je l’ znaš gde je Medicinski faks?” Odgovori mi “Pravo niz ulicu, videćeš sa desne strane”, kažem joj da stane pod kišobran bar do tamo, kapiram po razgovoru sa onim pajserom da i ona ide, kao “Ma ne treba”, ali pristane, znam da ubedim treptanjem ovim plavim očima (mada će pre biti da je htela da sačuva kosu da joj ne pokisne, ali pustite me da verujem).
Pređemo tih par stotina metara i ona sve “Hvala ti puno” i te fore, odgovorih joj “Nema veze, ionako tu živim” i pokažem joj kesu sa namirnicama. Ona se prvo zbuni, pa se nasmeja, priskoči i poljubi me u obraz. Reče: “Drago mi je da još ima takvih momaka.” Malo se i ja zbunih, nisam očekiva’ i ona utrča na faks, a ja lagano odšetah kući, srećan, takođe nasmejan.
Poenta: idite do prodavnice što češće i što je još važnije – pod kišobranom uvek ima mesta za još nekog.
P.S. Muškarci, nemojte da vam je teško da budete džentlmeni, sve vas ne jeb’lo, to je jedan od razloga zbog kojih smo poslati na ovu planetu.
Facebook
Twitter
Instagram
RSS