Mali bager stoji ispred vrata stana u Visokog Stevana na Dorćolu. Igračka je, ali njegovo mesto tu nije igra. Tu ga je stavio mali Boromir, ima samo sedam godina. Mama ima samo njega. Samohrana je, neko mu je rekao da to znači da nema tatu. On je jedini koji gleda mamu kako drhti dok ih pet puta bude, lupaju na vrata, teraju na ulicu. Dete naterano da odraste u očaju stavilo je dva svoja plastična bagera ispred vrata da odbrani mamu. A mama?
Mama je štedela. Samohrana majka se mučila i uštedela da kupi stan. Uredno ga je platila. Država je sve overila, potvrdila, takse naplatila. Pečatirala. Ista ta država nju i njeno dete sada izbacuje na ulicu jer njihov uredno plaćen stan prethodni vlasnik više nema, izgubio ga je na sudskom sporu.
– Pokušala sam sinu da celu situaciju objasnim kroz neku priču o dobrim i lošim ljudima. Tako kad bi nam neko ulazio u stan on bi pitao “da li to ulazi dobar ili loš čika”. Razume da pokušavaju da nas izbace iz stana, ali sam se ja trudila da ga što više zaštitim od svega toga – rekla je jednom prilikom mama Tatjana.
Jedno dete nikada nije bilo dete. Jedna žena živi u stanu poluživa. Trese se na svako kucanje na vratima. Njena greška je što je stan platila, nije nelegalno podigla pa legalizovala, to bi prošlo. Njena greška je što je stan platila, nije nekome otela pa povukla vezu da zadrži. To bi prošlo. Njena greška je što je igrala po pravilima, što grli svoje dete, nije se pokupila i oterala ih sve u tri sočne ružne reči. To bi prošlo. U devet ujutru će im sutra izvršitelji ponovo zakucti na vrata ispred koje stoje dva dečija bagera. Pokušaj jednog dečaka da zaštiti svoj svet. Hajde da im ne prođe!
Facebook
Twitter
Instagram
RSS