U Božićnoj poslanici, patrijarh Irinej kaže: „Posebno danas, Bogomladenac Hristos podstiče da mi, pravoslavni hrišćani i deca Crkve, Njegovom blagodaću osnaženi, bez obzira na to kako se drugi odnose prema nama bilo gde, u otadžbini, okruženju i vascelom svetu, svima uzvraćamo, po zapovesti Božjoj, bratski i prijateljski, ma koje vere i narodnosti oni bili, znajući da nas Bog ljubavi pita šta mi činimo drugima, a ne šta drugi čine nama“
Lepo, toplo i na mestu, prava suština vere, zaista topla rečenica izrečena u susret najradosnijem danu, rođenju Isusa Hrista. Ljubav, širenje ljubavi, briga za bližnjeg svog i pomoć onome u nevolji.
Stvarno, jako lepo zvuči na papiru, a praktično…
Praktično je već neka druga priča.
Tačnije, ono je i pravi razlog nastanka ovog teksta.
U naselju Padinska Skela kraj Beograda, pre izvesnog vremena preminula je starija ženska osoba. Povučena i tiha, dobra komšinica sa lošom srećom, nije imala nikoga da vodi računa o njoj u starosti sem komšiluka sa kojim je delila i dobro i zlo.
Za dalju priču je bitno spomenuti da je naselje multietničko, da u njemu žive pripadnici svih nacija i veroispovesti.
Kao što je već rečeno, žena nije imala nikog od rodbine, pa su brigu oko sahrane preuzele komšije. Ko je nekada imao tu (ne)priliku da se bavi organizacijom sahrane, zna da taj sam po sebi težak čin, dodatno otežavaju i troškovi u vidu mrtvačnice, kupovine sanduka, zakupa grobnog mesta i na kraju opela.
Jer, red je red, običaji se moraju poštovati.
Najlakši vid za rodbinu ili prijatelje koji se bave organizacijom pogreba jeste da angažuju moderne lešinare, pardon, neku od agencija za pogrebne usluge od kojih dobijate fakturu koju posle nosite u PIO i oni vam refundiraju potrošeni novac posle nekog vremena.
I tu stižemo do troškova opela, pod uslovom da ste vernik kao što je ova gospođa bila. Od crkve do crkve, od popa do popa, troškovi izvođenja opela variraju, ali po nekim izvorima, prosečna cena je 5500 dinara.
Komšije, koje su organizovale sve do tog dela, uzdali si su u to da je njihov paroh razuman čovek koji se vodi srcem i verom, čovekoljubljem, jelte, ali su ipak naišli na hladan tuš.
Gospodin SVEŠTENIK, izaslanik SPC, PRIPOVEDAČ BOŽJE REČI NA ZEMLJI je odbio da izvrši čin opela pod izgovorom da NEMA KAKO I OD KOGA DA NAPLATI SVOJ RAD.
Ovo da je kazao automehaničar, pekar, moler, obućar ili bilo ko drugi sem sveštenog lica imalo bi makar malo logike. Ovako, ovo samo može da izazove da se već okrnjeno poverenje naroda u crkvu i dalje urušava.
Malo im je što imaju dobru platu, malo im je što ne plaćaju porez, malo im je što manje više sami koriguju cena svojih usluga, malo im je i to što im gotovo svi uvek daju i više od onoga što su tražili, toliko im je malo da ne mogu da dopuste sebi taj luksuz da održe jedno jednino besplatno opelo.
Naravno, ne kažem, među sveštenim licima ima još uvek dobrih ljudi, lično, imam tu sreću da je sveštenik koji drži parohiju kojoj pripadam ispravan, častan i pravden, prava slika i prilika izaslanika Božje reči na zemlji, velika čast je poljubiti mu ruku i razmeniti sa njime neku reč.
Međutim, zbog ovakvih koji ne priznaju POHLEPU i GRAMZIVOST kao jedan od smrtnih grehova, oni su takođe na lošem glasu.
Nego, da se vratimo na slučaj nesrećne žene.
Kada su shvatili da od pravoslavnog sveštenika nema ništa, komšije koje su bile muslimanske veroispovesti, otišli su kod Muftije, obrazložili mu situaciju u kojoj se nalaze i da ih je odbio pravoslavni pop, čije je veroispovesti pokojnica , dakle, sve kako je i bilo, od reči do reči.
Naravno, budući da je čovek gledao srcem, a ne novčanikom i kroz tarife, pristao je da pokojnica ipak ode na onaj svet sa opelom.
Jedini zahtev je bilo da se počivša posthumno pređe u Islam, tačnije, da se njeno telo odnese u džamiju i da tamo prođe kroz proces primanja islama, što je kasnije i učinjeno.
Istina, nju niko ništa nije mogao da pita, ali da je mogla da govori, verujem da bi i sama pristala da pređe u bilo koju drugu veroispovest samo da se odalji od GRAMZIVOG NEČOVEKA koji se izdaje za svešteno lice.
Na prljav obraz i sramotu pravoslavnog popa, a na čist Muftije i Hodže (namerno velikim početnim slovima) , žena je posle par dana sahranjena na groblju Zbeg u Borči, po muslimanskim obredima na onom delu predviđenom za pripadnike te veroispovesti.
Pitanje koje se provlači kroz ovaj a i kroz, nažalost velliki broj sličnih slučajeva, jeste: Da li ćemo i veru morati da posmatramo kao struju, vodu i komunalije?
Možda je najbolje da nam svakog petog u mesecu uz ostale obavezne račune stiže i „čestitka“ od SPC pa ko plati, taj ima prava da se moli. Ko ne plati, odmah kazna, izvršitelji i uzeti mu sve do crnog ispod noktiju. Jeretik, bezbožnik, sam Juda, sram ga bilo.
Najstrašnije od svega je što se sve ovo izdešavalo malo ispred Božića, praznika u kojem slavimo rođenje Hrista, praznika u kome nas Patrijarh poziva na jedinstvo, širenje ljubavi i čovekoljublja, a izgleda od zatamljenih stakla svog automobila ne vidi kako njegovi sveštenici vode svoje parohije.
Možda, kažem, samo možda njegove reči iz poslanice dobiju na važnosti i značaju ako se malo spusti među ljude i prvo reši probleme u svom taboru, pa tek onda krene da rešava probleme oko nataliteta, održavanja Parade ponosa i ponovnog pripajanja Kosova Srbiji.
A mogao bi i da preslišava sveštenike o onih sedam smrtnih grehova, kanda su pojednine izgubili iz vida il su me možda s godinama oni skinuli sa te liste.
Ovako, samo su mrtva slova na papiru, baš kao i empatija u svešteniku iz parohije kojoj je počivša pripapadala.
(Ne)Oprosti im Bože, znaju šta rade.
Facebook
Twitter
Instagram
RSS