Osmeh za pamćenje – Čarls Bukovski

mudrolije

10. decembra 2017.

Imali smo zlatne ribice i one su kružile i kružile

u staklenoj kugli na stolu pored teških draperija

koje su zaklanjale prozor na ulicu

i majka mi je,

sa većitim osmehom na licu,

želeći da svi budemo srećni,

govorila: „Budi srećan, Henri!“

i bila je u pravu: bolje je biti srećan ako možeš

ali je otac i dalje tukao i nju i mene više puta nedeljno

dok je besneo u svom okviru od 185 cm,

jer nije mogao da shvati

šta ga to napada iznutra.

Moja mati, sirota riba,

hoće da bude srećna,

prebijana dva – tri puta nedeljno,

govori mi da budem srećan:

„smej se, Henri

zašto se nikada ne smeješ?“

i onda bi se nasmešila,

da mi pokaže kako,

i to je bio najtužniji osmeh

koji sam ikada video.

Jednoga dana su  zlatne ribice uginule,

svih pet,

plutale su na vodi,

izvrnute na bok

a oči su im i dalje bile otvorene

i kada je moj otac stigao kući

bacio ih je mački

tu na kuhinjski pod,

i mi smo gledali dok se majka smešila.

Fotografija: Izvor Internet