“Zašto SAM PONOSAN što nisam na državnom i mislim da sam zbog toga pametniji”

mudrolije

13. oktobra 2019.

Malo mi je muka od toga da me svi pitaju šta studiram, a još mi je više muka od face koju naprave kada čuju da sam na privatnom. Moja mlađa sestra, samo godinu dana mlađa, ali ipak mlađa kida Ekonomski. Daje sve u roku, ljubi je majka, ima stabilnu vezu od trećeg srednje, nosi već ozbiljne košulje i pegla i njih i kosu pred svaki ispit.  Ona živi za fakultet. Ja ne. I ja ispadam najgora moguća pijavica a ona dika i ponos. Ali moji roditelji ni taj njen dečko u svom prebacivanju meni što idem na privatni ne vide sledeće:

• Ja zapravo učim to čime želim da se bavim. Studiram prava, sad da ne reklamiram faks, ali ja znam da napravim ugovor, izađem pred sud, na praktičnom primeru pričam sa klijentima. Ljudi sa državnom bubecaju napamet knjižurde i crkavaju od rimskog prava, a da ne umeju uplatnicu da rastumače.
• Ja znam šta plaćam. Ne drnda me drtina koja greje stolicu poslednja tri veka da bi prodavala svoje udžbenike i istu tu stolicu ustupi detetu koje je pre 20 godina napravilo studentkinji. Državni faks je postao nasledna monarhija.
• Čuvam sebi nerve. Moj privatni faks je moja investicija. Završiću fakultet kad mlad čovek pun entuzijazma, a ne ko ispušena muštikla puna frustracija i pritajenih poremaćaja od iživljavanja profesora.
• Predaje mi pola tih što predaje na državnom, samo što ovde znaju kako se zovem i sve i da me ne poštuju tako se ponašaju.
• Živim. Živim u godinama kada treba da živim. Sestra mi se trese od prvog roka do zadnjeg ispita. Izbijaju joj ekcemi. Zapostavlja dečka, drugove i samu sebe. Zatvara se ko pustinjak u sobu. Pred ispite plače, histeriše i trese se. Samo priča o fakultetu. To joj je alfa i omega postojanja. Kada kaže koliko se muči kao na naftnoj bušotini da radi. A tek treba da radi i to decenijama do penzije.
• Napokon, ponosan sam. Ponosan sam što sam napravio izbor da pravim izbor. Da samom sebi budem na prvom mestu. I ne znam, možda je ovo ispala. Možda ona nađe vrhunski posao čim završi faks, što joj želim ali čisto sumnjam. Možda ja puknem, faks izgubi licencu i budem đubretar. A možda oboje nađemo posao, samo ja sa netaknutim nervima i nekim iskustvima iz mladosti, a ona proćelava od nerviranja sa onim nadrndanim “da ali ja imam državni fakultet”.  Život je lutrija ali ja sam uplatio jači tiket. Zato mislim da sam ispao pametniji i zato mi je ljudi na državnom žao. Toliko.